Када се отвара библиотека у мом насељу на Вождовцу сви ђаци су били срећни. Било је то неко друго време и сећање, тада се много учило и знало да је књига највећи пријатељ.

Како су дошле ове ђавољске справе мобилни телефони људи више и не комуницирају. Тужакања у комшилуку су одавно престала, књиге слабо читају а време је учинило своје, да нико никога не поштује, нажалост то је 21. век, рекобих аутистичних особа.

Библиотека је била лепа и увучена испод тржног центра и продавнице. Ту су увек навраћали ђаци да нешто више сазнају о библиотеци, да се упознају са писцем новог романа. Ту сам лично видео свог наставника Градимира Стојковића и његов први роман „Хајдук у Београду“.

После бомбардовања главне Народне библиотеке у граду Београду мислим да су људи били згранути бомбама као очајнички покушај да се уништи српска култура и писменост. Та богохулна инвазија и данас се врши над ћириличним писмом и потребом да се угаси православни кодекс писмености.

Јер све библиотеке живе у манастирима и тамо се чувају најсветлије књиге и житије светаца. А шта је то библиотека? Често питам и неке своје старије ученике у школи. Они се само насмеју и кажу да немају времена да размишљају о томе.

Шта значи лепо написана књига? Ко пише данас књиге а ко издаје уџбенике? То су разна лексичка питања на задату тему, код нас је лично дошло до девалвације културе и читања. То одузима време и деца воле сликовнице а не драмски текст од 35 реченица. Шта ће ми бајке Андерсенове? То ми не треба.

Књиге не могу да баце док не заврше 8. разред школовања. А родитељи се понашају као да никада нису ишли у школу и да им је све потаман.

Можда је овај мој осврт о библиотеци у крају мало девастиран али библиотека има другачији начин препознавања. Ту књига живи и рађа се изнова. Као новорођенче сваки писац даје књигу у библиотеку, без пелена на чување уз говор ветра и ватре, регистровану под бројем, чипом, ISBN каталошким освртом. Све је ту на полици у ред и редослед. Онако како треба да буде.

Уз мото великог Доситеја: „Књиге браћо у руке, Востаније Сербие!“

Моја се библиотека у насељу угасила као воштана свећа, сада је ту апотека „Сунце“. Мислим се, нека се болестан народ лечи таблетама и разним супстанцама. А књиге ће писати млади песници „Јутра“ и њихови ментори.

Студентске библиотеке имају другачије значење и форму, оне образују нове академске грађане Србије. И на Академији 28 где сам био на глуми увек се нешто чита, није било аутобуса и трамваја где се није читало. То се данас полако губи и замењује техником на дугме.

Ја волим мирис папира и корица, да подвучем књигу више пута, осетим корице. Улазак у библиотеку је свечани чин за једног писца, то је молитва његове душе, Васкрс, пост над небеским плаветнилом. Ја из тог плаветнила никада нисам изашао. Рађам се изнова и васкрсавам у њему.

Адвентистима на Врачару сам спремио своје књиге, осам збирки и два романа. Нека се чита нешто у земљи Србији на брдовитом Балкану. Нека се пише, комуницира, и нека библиотеке буду Трг песника и њихових промоција и песама.

Нека говор ватре буде најлепша реч а то је „Начитаност и Образовање“, без тога децо немојте у Свет отићи!

Дејан је имао целебралну парализу и волео је стално да чита књиге. Тога јутра са братом и мајком је отишао у библиотеку „Светозар Марковић“, она библиотека у граду где платани разборито стоје поређани као дрвени адвокати пред поротом.

И Дејан је уписао право и желео је да буде адвокат, често ми је говорио да читам највеће светске филозофе и правнике попут Аристотела, Платона, Сократа. Дејан није могао да упише глуму ни филмску режију, мислим да је био предодређен за библиотекара или правника администрације.

Волео је да много чита и подвлачи књиге које је узимао. Када изађе из библиотеке одмах добије неку снагу и јачину у телу, пропне се међу своја колица и камером снима читаче и пролазнике. Сваки покрет или осмех знао је да пусти у етар.

Помислих у себи, па ова библиотека у Булевару има неку моћ фараона. Дејан је знао да волим све његове књиге из права и облигација, нарочито савремену историју и уметност.

„Срећко, шта си ти уписао?“, упита ме одмерено, чини ми се помало заједљиво. „Глуму код професора Бекјарева и Предрага Ејдуса.“

Ућута и настаде нека подмукла тишина која се чула далеко као звук прашњавих књига бачених по поду.

„Драги мој Дејане, ја сам још непрочитана Библија и Свето писмо“, зато нека те живот научи о свему.

Помало постиђено разиђосмо се у свом неком тражењу себе и одмеравању снага, баш ту у главној библиотеци града. Као будући глумац, а Дејан као навалентни читалац, редитељ и правник. Можда ми и понуди улогу у хрватском филму „Робина Худа и Диоклецијана“ са британским редитељем.