Најмоћнија ствар на свету је реч.
Она је градивни елемент.
Свака људска мисао, када се појави, прво постаје реч а потом прелази у унутрашњи свет, изазива реакцију у човеку и постаје делатни ентитет. Постаје полуга деловања.
Ибн Сина је веровао да реч може да промени хемију тела, јер се читањем чисти душа а онако како памте дух и душа тако, заједно са њима, памти и тело. Речи враћају човека у његово природно стање, хомеостазу.
Сведоци смо узнапредовале комерцијализације и визуализације света у ком непресушна, људска глад гута све па и самог човека. Свега има превише, све је дохватљиво, око је стављено у први план, похота је у првом плану јер ништа није довољно а очи су све гладније. Стављењем ока у први план човек губи способност апстрактног размишљања, сиромаши свој језички и појмовни фонд и своди комуникацију на муцање, каже Александар Драмићанин у свом есеју о Пропасти књиге.
Постоји део мозга који се зове мождано стабло, у њему су смештене све виталне функције. У њега се не усуђују да уђу ни најбољи неурохирузи света, још увек није довољно истражено, али се зна да се управо у њему дешава сва магија, јер се у њему, преко моста (понс Варолии) повезује моторно са чулним.
Ах, каква је човек божја креација! Око није довољно, којим видимо реч, јер заправо се не ради о томе да се реч види, јер истог тренутка ми је заправо чујем унутрашњим увом, и чим смо је чули, пазите, то је сада фреквенција, захваљујући можданом стаблу она почиње да „ради“ у нама. Чује је је цело наше биће. Зато је све кроз њу постало и зато је у њој живот.
Зато су нам потребне речи, а не муцање.
Данашњи потрошач се задовољава веома опскурним речником који је добио са светлећег екрана при том и не слути, да је у књизи благо. Често су то и речи далеке онима које су добијене мајчиним млеком што крхко, људско, збуњује, па га тера у још брже прихватање сувопорних чињеница без духа и даха. Јер битна му је, као што каже Алесандро Барико у Варварима, хоризонтала а не вертикала. За читање је потребна дубина, вертикала и стрпљење. А управо су на ту карту играли варвари када су донели комерцијализацију међу књиге, јер, битан је профит, па се онда и једрење на интернету назива читањем.
Филмска уметност нам доноси, донекле, када су у питању филмови који су снимљени по великим романима, тај доживљај читања, али тада је у питању режисеров доживљај а не лични. Читање је интимнији чин од гледања филма, јер филм гледамо „споља“, истина можемо и да заплачемо, да се насмејемо, али само књигу чујемо изнутра, зато је она градитељица нашег унутрашњег света. Филм је готов лек, али није сваки лек за сваког човека, књига нам пружа само наш, јединствени лек, који смо произвели сами за себе, и дошао је из оног правца ка ком је кренула наша рука да дохвати књигу. То се зове биолошка предност, коју не може ништа да достигне.
Јединствено дрво живота је у нама, у нашем стаблу, на оном чврстом мосту где се срећу фреквенција и резонанца, од њега је све почело, реч је удахнула светлост у тело. Интересантно је да готово све религије света имају своју представу о Дрвету живота, односно извору живота, која се у бити своди на исто, међусобна повезаност целог живота, у свим тачкама. Оно је подсетник за живот у хармонији, јер корен је увек дубоко у земљи а гране се пружају ка небу. На структурне сличности између макрокосмоса и микрокосмоса је упућивала и хеленистичка филозофија, међу првима Питагора а потом и Платон, касније, у ренесанси, и Леонардо да Винчи.
Људско се одувек суочава са изборима, чини нам се да је сада изазов већи него што је био пре сто или хиљаду година, у данашње време само информације брже путују и лакше су доступне него некада. Нико од нас не зна засигурно како се тада осећала људска јединка, можемо једино да се саживимо са нечијим недоумицама, патњама или радостима читањем неког од књижевних дела из тог периода, што нам даје еволуцијски корак напред. А то није мало.
Суштински, свет одувек има само једну претњу а то је, покорити људскост у човеку, начини и средства се само разликују.
Кроз историју видимо да су многе књиге и библиотеке биле уништаване од стране освајача. Александријску библиотеку је прво делимично уништио Цезар 48. године пре нове ере, а онда су је у новој ери уништавали Римљани, хришћани, на крају су је 642. године нове ере спалили муслимани. Реч је преживела, дух је остао, душа је остала. Можемо само да наслућујемо шта су све баштиниле у себи и каква су лучезарја просипала око себе, то преопознајемо по трепету које зовемо колективним памћењем.
„Место за лечење душе“ стајао је натпис на улазу у Александријску библиотеку, идеју, фреквенцију, реч, нису успели да униште, она и даље живи кроз све библиотеке света. Књиге су ту, да чујемо гласове наших предака, да пробамо да не поновимо њихове грешке, или да се окуражимо, када схватимо, да живот и даље тече, и да само треба бити у хармонији са свиме што носи. То нам поручује наше унутрашње уво.
Постоји природна и метафизичка нераскидивост између оног што читамо и како се осећамо, читање није само ментални процес то је својеврсно хранилиште духа и душе, а то је овом данашњем бездану, безмерно потребно.