Понекад ме тихи жамор младости, врабаца и градске вреве сети на дане проведене у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ у Београду, где сам као студент осамдесетих година проводила много времена. Та библиотека није била само место за учење – била је тихи свет у коме су књиге мирисале на знање, на младост, на нова познанства и на неку лепшу будућност. Та библиотека омогућавала је прикупљање знања без обзира на дубину џепа, на социјални статус. Та библиотека подржавала је будуће интелектуалце, зналце, носиоце академског знања, подржавала је младост у полету.

Срце се увек радовало кад бих ушла у читаоницу. Узвишена енергија, подржана редовима књига, тишином која је чувала мисли и осећај да је читав свет знања доступан свакоме ко жели да учи, носила ме је и давала подстицај за личним унапређењем. За нас студенте то је било велико богатство – бесплатно узети књигу, понети је кући и открити у њој неки нови свет.

У тим читаоницама сусретали смо се са озбиљним научним књигама, студијама и радовима који су проширивали видике и тражили стрпљење и посвећеност. Међу тим полицама расло је разумевање света, науке и сопственог позива. У пролазу, на паузи стизале су најновије вести из студентског живота, из интелектуалних кругова, из дневних превирања и салонских промишљања и умишљања. За мене је то био живи извор најсвежијих вести.

И данас, кад осетим мирис старе књиге, на тренутак се вратим у те тихе сале библиотеке и у време када је свако ново поглавље личило на почетак једног великог сна.

И данас, кад пролазим поред зграде, срце ми брже закуца. Обузме ме тихи жал за младошћу, али и дубока захвалност што смо имали могућност да свако од нас, жељних знања, дође до извора информација и научних књига. Кодирала се библиотека у мој чеони режањ и постала део сагледавања дела мог верног сапутника – мог живота.