Сто година је прошло од оснивања ове библиотеке. Разна збивања, људи, деца, студенти, њеним су ходницима и читаоницама пролазили желећи да задобију знање, у тишини простора, ту међу књигама које су стваране у разним периодима развоја људске цивилизације.

То је подвиг да будеш таква личност која се развија без обзира на спољне околности и тежину живота. Процес писања је тишина спознаје наше мисије у овоме свету, који није савршен, али га не треба осуђивати него поћи од себе. Треба бити бољи.

Шта је то што нисмо спознали о себи, другима или Богу? Шта је то што нас тера да у цик зоре устанемо спремни да стварамо своје нове књиге? Само је једно битно, који је разлог да путем књига преносимо поруку у оваквом свету.

Писана реч није мач, али може да узрокује ствари и горе од њега, ако нисмо спознали на чијој смо страни, добра или зла! Сврха знања је обогаћивање људског постојања, пробијање граница људског ума, а када је ум отворен ту плива сила креативности као у океану божанске мудрости.

Зато је постојање једне овакве институције сврха сама по себи, да буде доказ да човек није мало и грешно биће, него биће спремно на покајање и искрену службу према другим људима, а кроз такву намеру и према себи, јер нема веће љубави и радости од тога да учествујемо у побољшавању овога света, у повезивању људи, мисаоном, емотивном, и као круна, духовном.

Да будемо људи, како је говорио Патријарх Павле. Књиге су начин да то и постанемо, да на њиховим страницама испишемо своје животно искуство, размишљања или суд о времену које нас је обликовало у ово што смо сада.

Институција као што је ова је место сусрета писаца и читалаца и чувар вредности, којима време не може ништа. У неку руку, храм књиге.