Похвала библиотеци
Радио сам седам-осам предратних година у Народној и универзитетској библиотеци Босне и Херцеговине (у Сарајеву) као референт за праћење издавачке дјелатности и на пријему књига из тзв. обавезног примјерка. Све што је штампано у бившој Југославији – од разгледнице до енциклопедије -- стизало је, једном мјесечно на мој сто. Обављајући тријажу приспјелих књига за основни фонд и за скупну обраду и ситну грађу, ја сам оптимистички остављао по страни књиге које би ваљало прочитати и то је на почетку била позамашна гомила, да би се временом свела на четири-пет наслова.
Штампарије су још увијек биле у друштвеном власништву и у далеко мањем броју у односу на данашње, тако да није било тешко „утјерати дуг“, однодно прибавити књиге које су по закону штампари морали доставити Библиотеци. Био је то једноставан и занимљив посао који ми је остављао довољно времена за читање којим се најбоље одржава духовна и стваралачка кондиција. А и пушење бијаше дозвољено. Било је, истини за вољу, и напада чиновничке мрзовоље кад сам књигe бацао као цјепанице, тврдећи у шали да су библиотеке најподеснија мјеста да се књига замрзи.
Читаонице су биле свакодневно пуне студената, а није мањкало ни добровољних читалаца. Тих година почела је и компјутеризација библиотечког система, али ми недостатак смисла за технику није допуштао да се у то мијешам.
Од 1951. Библиотека се налазила у згради Вијећнице коју су Аустријанци саградили у псеудо-маварском стилу, крајем деветнаестог вијека, као административно сједиште за Сарајево. Остале су легенде и занимљиве приче о проклетству Вијећнице у којој су се заиста дешавали чудни догађаји.
Главни пројектант, чешки архитекта Александар Витек је, због неких превида и техничких пропуста, а највећи је био лоше освјетљење унутрашњости зграде, завршио у лудници, гдје извршио самоубиство. Непровјерено је остало то да ли је за вријеме градње страдао неки радник. Легенда каже да јесте.
Неколике младе и лијепе библиотекарке су, из непознатих разлога, скочиле са врха Библиотеке. Ноћне чуваре су чудне прилике спадале, па је тако један за ноћ осиједио. Вијећницу је накратко посјетио и Франц Фердинаннд, прије него што ће кренути у сусрет Принципу. Мене су таквих искушења спасавале књиге, оне које сам читао и оне које сам писао, као што ме спасавају цијелога вијека и без којих не могу ни замислити живот.
Постојао је тада (не знам да ли још увијек постоји) Савез писаца аматера Југославије који је имао поприлично обимну издавачку продукцију, али само су ријетке њихове књиге улазиле у основни фонд, иако нису биле лошије од већине данашњих бестселера тзв. водитељске књижевности. Завиривао сам и у тзв. одвојени фонд, гдје су биле смјештене књиге непожељних аутора, односно противника ондашњега система. Могу једино рећи да је велика штета што књиге „народних непријатеља“ нисмо читали на вријеме и на њима се образовали.
Волио сам да читам старе новине које најјасније говоре о духу једног времена. Тако су се на рекламним дуплерицама могле прочитати срдачне честитке - божићне и бајрамске – које су једни другима упућивали православни и муслимански трговци и занатлије. И све то у „тамници народа“. Нисам, међутим, нашао да су самоуправљачи једни другима честитали државне празнике, а вјерске поготово.
Грађански рат у БиХ затекао ме је у Библиотеци. На столу су ми остале двије књиге – Сузе и молитве луђака Григорија Кановича, окренута „потрбушке“ и Руждијеви Сатански стихови, за сваки случај склоњени у ладицу. Библиотека је на почетку рата запаљена - да ли споља или изнутра, супротстављене стране се до данас нису сложиле. Остала је званична верзија да су је бомбардовали Срби. Колика је штета на књижном фонду учињена, остаће непознато.
Вијећница је послије рата обновљена, при чму је страдао један радник, и да нас служи за одржавање државних свечаности, концерата озбиљне музике и за ликовние изложбе, као и у туристичке сврхе.
Поновићу и овдје „стара добра општа мјеста“ о изузетном значају библиотека као културних и духовних стубова сваког народа и као важних градивних елемената националног идентитета. У библиотекама је похрањено непроцјењиво благо и највреднија стваралачка достигнућа националне и свеколике свјетске цивилизације и културе. А наша култура, као и европска уосталом, јесте култура књиге. Библиотеке нису само информацијски сервиси и „сигурне куће“ за публикације, већ и простор креативне праксе, иновативних идеја и технолошког и другог усавршавања библиотекарства, а све у корист читаоца односно корисника услуга, како би се данас рекло. И овдје ћу стати да бих навео два драстично различита примјера која јасно говоре о значају библиотека.
Први примјер говори о томе како је Иво Андрић поклонио знатан дио новца од Нобелове награде за унапређење библиотекарства у Босни и Херцеговини. А он је барем увијек знао шта ради и зашто то ради. Други драстичан примјер везан је за бомбардовање Београда 1941. године кад су нацисти најприје бацили бомбе на Народну библиотеку Србије и уништили драгоцјено духовно и културно благо, а тек послије тога прешли на фабричка постројења и инфраструктурне објекте. Не знам шта ће у будућности бити са библиотекама, књигама и њиховим ауторима и не бих да будем „јефтин пророк катастрофе“.
Једино се надам да вјештачка интелигенције неће, из еколошких разлога, тражити дозволу за држање књига у кућној библиотеци, рачунајући и оне које са и сам написао, при чему је „радио“ и тзв. александријски синдром.