Стајао је испред главног улаза у библиотеку „Светозар Марковић“. Сам. Пун ишчекивања. Погледао је ка великим вратима и масивним стубовима. Није је било. Дубоко је уздахнуо.

Духови прошлости су почели да му се ковитлају по уму. Први његов долазак у библиотеку. Дугачки ходник, мирис књига који се ширио око њега. Богатство историје и знања. И њен поглед. Осмех. Све је било као и јуче, а ипак је прошло 30 година. Имао је трему. Почео је да се сећа просторије где је учила, клупе где је седела, покушао је да евоцира мирис књига који га је подсећао на њу.

Заједно су учили месецима, гледали се преко клупа, а онда је смогао храбрости да јој приђе. После првог изласка све је постало историја. Године љубави. И њен нестанак. Нагли. Остао је у шоку. Тишина бола је била јача од рата који је тада беснео по региону. Остао је сам. И пун бола.

Погледао је још једном у правцу главних врата. Бела голубица је слетела на први степеник. Гледала га је опрезно. Као да га већ зна. Померала је главу полако лево–десно. И онда – нагло је полетела ка њему. Слетела је на пар метара од њега. Гледала га је са још већом пажњом.

„Стигао си?“

Осетио је руку око струка. Нежну, а опет пуну љубави. И страсти.

Окренуо се ка њој. Погледао је у њене очи. Узео је за главу и снажно је пољубио.

„Нисам веровао да ћеш доћи. Све ми је личило на сан када си се јавила“, тихо јој је шапутао на уво.

„Ни ја. Недостајао си ми. Морала сам да одем, али видиш, судбина је другачија“, тихо му је одговорила, гледајући преко његовог рамена у велики месец који је стајао изнад библиотеке.