Онај посебан, неухватљив мирис који понесете из детињства и који вас, изненада, пронађе и после много година.

Носим га још од своје прве посете библиотеци, пре него што сам напунила седам година. Тада још нисам знала шта заправо тражим међу полицама, али сам знала да сам ушла у простор који има неку своју тишину и свој дах.

Ако бих морала да га упоредим са нечим, онда би то био мирис тек рођене бебе. Онај први, непоновљив. Опојан и благ у исто време. Мирис који се не задржава само у носу, већ се полако увлачи у сваку ћелију бића.

Јер то није само мирис папира.

То је мирис знања које чека да буде откривено. Мирис писаца који су оставили трагове својих мисли између корица. Али и мирис библиотекара који су годинама чували ту тиху ризницу, слагали књиге, брисали прашину времена и стрпљиво водили читаоце кроз бескрајне редове прича.

Временом се све то стопи у једно.

У мирис који није само мирис књига.
У мирис једног света.
У мирис живота.